Фонд проф. др Славољуб Поповић, који носи име једног од доајена науке управног права, покојног професора Славољуба Поповића, основан је 20. априла 2001. године, на иницијативу самог професора Поповића, ради подстицања и развоја науке управног права на нашем Факултету.
Седиште Фонда је при Правном факултету у Нишу.
Основна делатност фонда је новчано награђивање најбољих студентских темата из области управног права и науке о управљању.
НАГРАДА ЗА НАЈБОЉИ ТЕМАТ ИЗ УПРАВНОГ ПРАВА 2012. - ФОНД СЛАВОЉУБ ПОПОВИЋ
До сада су награду примили:
-
Марко Милошевић (Дискрециона оцена, 2002),
-
Дејан Јовановић (Управни спор Краљевине Југославије, 2003),
-
Ивана Божић (Национализација и денационализација, 2004),
-
Милош Прица (Појам и правна природа управне ствари, 2005)
-
Душан Митић (Правна природа јавних агенција у правном систему Репаблике Србије, 2007)
-
Александра Младеновић (Поступак за остваривање права на слободни приступ информацијама од јавног значаја, 2008.)
-
Милица Стојановић (Експропријација у ранијем и важећем праву Републике Србије, 2009).
Професор Поповић рођен је у Зајечару у учитељској породици, нижу гимназију завршио је у Књажевцу а вишу у Зајечару, где је због одличнога успеха био ослобођен матуре. Права је студирао на Правном факултету у Београду од 1931. до 1935. године. Дипломирао је са просечном оценом 9,31. Током студија био је награђен за три светосавска темата. Највећи утисак на њега оставили су професори Тома Живановић и Милан Бартош. Године 1936. био је примљен за приправника у Државни савет Краљевине Југославије, тадашњи врховни управни суд, где је, у ствари, почео да се припрема за каријеру научника и професора из области управе и управнога права. После ослобођења од Немаца, већ новембра 1944. ступа у службу у Министарству финансија у звању правног саветника. Ускоро, почетком 1946. године, преузео га је Савезни комитет за законодавство. У том надлештву усавршавао се и у изради правних прописа. По сопственом признању, био је спочетка одушевљен новом, револуционарном влашћу, али се у њу разочарао када је у потпуности открила своје право лице. Професор Поповић никада није био члан ниједне политичке странке. Докторирао је 1953. године с књигом "О управном спору", но већ пре тога био је објавио две књиге из области правне науке. То је означило почетак једне изузетно плодотворне каријере научнога аутора. Научни опус професора Поповића има карактер праве гигантографије. Објавио је преко педесет књига. Поред радова из правничке струке, написао је и један историјски роман и занимљиву кратку аутобиографију. Најзначајнији је, ипак, његов уџбеник "Управно право. Општи део", који је доживео осамнаест издања и био у Совјетском Савезу 1968. преведен и на руски језик. На универзитет професор Поповић практично долази 1948. када је ангажован за хонорарног предавача Посебног дела Управног права на Правном факултету Универзитета у Београду. Тамо је остао док тај предмет није био укинут 1953. године. Био је такође ангажован за хонорарног професора на Вишој управној школи у Београду и у том се звању налазио до 1970. године, када је та школа због реорганизације школства била укинута. Од 1960. до 1966. године био је на Правном факултету у Приштини у својству хонорарног професора. Од 1966. до 1973. године био је хонорарни управник Центра за правна истраживања Института друштвених наука у Београду. Од 1974. до 1978.био је хонорарни професор на Факултету политичких наука у Београду – за предмете Управно право и Наука о управи. Но, универзитетску каријеру као основно занимање професор Поповић почеће да гради 1960. године када је изабран за ванредног професора Управног права на Правно-економском, доцније Правном факултету у Нишу, чиме уједно прекида и своју службу у савезној управи. Колики је углед професор Поповић уживао у својој радној средини у Нишу, показују следеће чињенице: године 1964. бива изабран за редовног професора; у укупно четири мандата је декан Факултета; од 1960. до 1980. (када одлази у пензију) врши функцију шефа Катедре за политичке науке. Професор Поповић имао је више студијских боравака у европским земљама и у Сједињеним Америчким Државама. Учествовао је на 116 научних и стручних скупова у земљи, као и на 36 научних скупова у иностранству (било лично, било са посланим рефератом). Носилац је запажених домаћих и страних одликовања, поменимо само француски орден "Palmes Académiques". Надаље, био је оснивач издавачког предзећа Савремена администрација у Београду, 1953. године. Био је члан пет угледних међународних организација које се углавном баве Јавном управом, упоредним законодавством и правом човекове средине. Личност и дело професора Поповића остали су забележени у срцима његових колега, студената и поштовалаца; посебно, његово дело оставило је трајан и светао траг у српској правној науци у раздобљу од краја Другог светског рата до данас. Јер, он никада није подлегао сиренским позивима идеологије, већ је закон тумачио објективно, на начин класичне егзегетске школе. Али можда баш зато његов научни допринос није био довољно позитивно валоризован у једном тоталитарном режиму.
Проф. др Милан Петровић
